Piše: DVM Ivana Batinić Petrović, VetLab

 

Mikoplazme su najmanji bakterijski mikroorganizmi koji se mogu samostalno razmnožavati. Široko su rasprostranjene u prirodi i izolovane su kod svih vrsta domaćih, velikog broja divljih životinja kao i kod ljudi.

Pošto nemaju ćelijski zid njihov oblik varira, a zbog ove karakteristike nisu osetljive na beta-laktamske antibiotike i cefalosporine, što često otežava i produžava terapiju. Osetljive su na sunčeve zrake i u spoljašnjoj sredini ne opstaju dugo. Često su  prisutne na sluzokoži zdravih jedinki, ali neke vrste u povoljnim uslovima sredine mogu da izazovu ozbiljne infekcije.

Prenošenje mikoplazmi se vrši direktnim kontaktom – aerosolom, polnim kontaktom i vertikalno sa majke na plod(ove).

Infekcije se često javlju u uslovima gde postoji veliki broj životinja na malom prostoru i kod jedinki koje su imunološki kompromitovane.

Do sada, kod pasa i mačaka je izolovano više od 15 vrsta mikoplazmi.

 

PSI

Kod pasa je najčešće izolovana patogena vrsta M. canis,  koja izaziva respiratorne infekcije. Prema istraživanjima, mikoplazme su kod uginulih štenadi sa respiratornim simptomima izolovane u čak  78% uzoraka.

M.cynos izaziva infekcije urinarnog trakta i neplodnost kod kuja.

M. edwardii opisana je kao uzročnik meningoencefalitisa kod pasa različitiih uzrasta. Pojava meningitisa kod novorođene štenadi povezuje se sa infekcijom mikoplazmama koja nastaje tokom intrauterinog razvoja ili tokom porođaja.

 

MAČKE

Kod mačaka M.felis izaziva keratokonjuktivitis i infekcije donjeg respiratornog trakta.

 

Kod pasa i mačaka, hemotropne mikoplazme M. hemocanis i M.hemofelis  prenose se  hematofagnim insektima. Zbog toga što poseduju afinitet za crvena krvna zrnca izazivaju hemolitičnu anemiju.

Opisani su izolovani slučajevi poliartritisa uzrokovanih infekcijom vrstama M. spumans i M.edwardii (kod pasa) i M. gateae i M. felis (kod mačaka). Kod pacijenata obolelih od mikoplazmatskog poliartritisa obično su dokumentovana imunokompromitujući faktori, postojanje tumora ili imunosupresija kortikosteroidima.

Pored herpes virusa, Streptococcus spp, Pasteurella spp, Pseudomonas spp i koliformnih bakterije, mikoplazme su česti uzročnici reproduktivnih poremećaja pasa i mačaka.

 

Terapija za mikoplazme

KLINIČKI SIMPTOMI

Zavise od vrste mikoplazme i sistema organa za koje imaju afinitet, pa tako od simptoma imamo: kijanje, kašalj, konjuktivitis, kertokonjuktivitis, tahipneu, intermitentnu temperaturu, apatiju, letargiju, hematuriu, poliuriju, dijareje, neurološle smetnje, poliartritise, anemiju, neplodnost, aboruse.

 

DIJAGNOSTIKA 

Rezultati laboratorijskih analiza kao što su kompletna krvna slika, biohemijski profil ili nalazi urina, nisu dovoljno specifični kod pasa i mačaka inficiranih mikoplazmama.

Klinički i patološki nalaz kod pacijentata inficiranih mikoplazmom slični su nalazima kod drugih bakterijskih infekcija.

Neutrofilija i monocitoza česte su u pasa obolelih od pneumonije, a piurija i proteinurija zabeležene su u pasa s infekcijom urinarnog trakta.

Psi i mačke oboleli od pneumonije, mikoplazmatske bakterijemije i poliartritisa mogu imati neutrofiliju sa skretanjem u levo uz nalaz toksičnih neutrofila, blagu neregenerativnu anemiju, hipoalbuminemiju i disfunkcije organa uz povišene vrednosti jetrenih enzima i azotemiju.

Izolacija mikoplazmi je dugotrajna i neizvesna jer zahtevaju specifične hranljive podloge na kojima im je potrebno puno vremena za rast. Zbog toga se za dijagnostiku koriste molekularne metode. (PCR Mycoplasma spp.)

 

TERAPIJA

Zbog svoje karakteristične građe mikoplazme su rezistentne na beta-laktamske antibiotike. Prolongirana terapija antibioticima ove grupe lekova može zakomplikovati infekciju usled razvijanja rezistencije drugih bakterijskih organizama. Najčešća je simptomatska terapija antitusicima (derivati kodeina), bronhodilatatorima (teofilin, aminofilin), uz unos dovoljne količine tečnosti i adekvatnu dijetu. Preporuka je da terapija traje 4 do 6 nedelja.

Tilozin, eritromicin, klindamicin, linkomicin, tetraciklini, hloramfenikol, aminoglikozidi i fluorohinoloni jesu antibiotici izbora za lečenje infekcija uzrokovanih vrstama iz rodova Mycoplasma.

Zabeležena je i pojava rezistencije na neke od antibiotika kao što su kombinacije trimpetoprima i sulfonamida, rifampicina i makrolida.

Doksiciklin aplikovan peroralno u dozi od 5 do 10 mg po kilogramu telesne mase svakih 12 – 24 sata, uglavnom je delotvoran u imunokompetentnih životinja. Kod  životinja s mešanim infekcijama, u kojima su uz mikoplazme prisutne i gram-negativne bakterije, kod životinja u životnoj opasnosti ili ako je reč o infekciji sojevima otpornim na tetraciklin, fluorohinoloni ili azitromicin mogu biti dobra alternativa.

 

Pročitajte još:

Otpornost na antibiotike – gorući problem i u veterinarskoj medicini

Najčešće zarazne bolesti mačaka: FeLV

Odgovorno vlasništvo – šta to tačno znači?